Moj otac Boba je bio dobra faca, “manga”, igrao je fudbal, karte, voleo je pečenu ribu i umeo da privuče pažnju uvek najlepših devojaka, ali je više od svega voleo motore i tu svoju ljubav je nesvesno preneo i na mene. Već u mom najranijem detinjstvu inficirao me je motorima i ta se njegova opsesija poput kuge raširila na sve naredne godine moga života.

Moj otac Boba na svom T12, Neuzina 1965.

Da, voleo je motore, a posebna poslastica su mu bile moto trke. Trke na Mišeluku su uvek zauzimale značajno mesto u godišnjem kalendaru bitnih dešavanja u našoj kući. Ja sam bila devojčica koju je otac vodio na trke. Ponekad smo išli sami, ponekad sa rođacima iz Banata koji bi nam došli u goste, slučajno, baš u vreme trke, a ponekad sa tatinim prijateljem, čika Duletom iz Auto-moto društva u našem gradu.

Trke su se obično održavale krajem leta kraj Novog Sada, na potezu od tunela koji je vodio iz grada preko novog mosta na Dunavu prema Fruškoj Gori i Rumi. Staza je bila duga nešto više od 4 kilometra. Stizali smo uvek prvi, pre svih ostalih. Obično smo prvo obilazili boksove sa takmičarima „načičkane“ jedan kraj drugog zavirujući u njihovu privatnost i radoznalim okom tražeći dvotočkaše.

Moto trke na Mišeluku 1992.

Policija, vatrogasci, hitna pomoć, kao deo jedne dobre, a kako je vreme proticalo sve bolje i bolje organizacije, raštrkani su bili od ulaza do prve krivine i sa jedne i sa druge strane staze. Sećam se zvuka razglasa i užasno prodornog glasa voditelja trke koji je megafonom pozivao trkače na stazu, komentarisao trku i naravno, proglašavao pobednike. Na uzvišenjima duž staze sedeli su gledaoci. Dole, ispod njih velike bale slame, branici uz same ivičnjake staze.

Kada bismo džepove napunili bundevinim semenkama i suncokretom, krenula bi potraga za najboljom pozicijom koju bismo često menjali misleći kako se na onoj drugoj krivini bolje obaraju motori. I trka bi počela! Kategorije su se smenjivale. Moj otac je glasno komentarisao i trkače i motore, ponekad psovao i bio neprijatan, ali se u povratku kući osećalo njegovo zadovoljstvo i radost. Šta sam ja tada osećala? Bilo je neopisivo, a mislim da ni sada to ne mogu da iskažem.

Zatvaranje moto sezone na Mišeluku 2019.

Prvi dvotočkaš koji sam vozila bio je motorić Tomos automatik sa puknutom sajlom za gas, ali ja sam je neumorno vukla, malo odmarala šaku, pa ponovo. Čak sam se i navikla na to. Motor nije bio moj, ali sam ga često vozila, skoro svakog dana. Letela sam ulicama Novog Sada 30 km/h! Bolelo je, dok sam ga gurala s jednog kraja grada do prve pumpe, bolelo je i kada sam pala, ali bila je to slatka bol. Potom su usledili različiti skuteri i za mene manje važni dvotočkaši.

Prvi, ozbiljan motor na koji sam sela, veliki i najveći u mom životu, bio je Yamaha V Star 950. Dat mi je uz veliko poverenje i nesebičnu ljubav. Prvi vetar, mraz, kiša, sunce, prvi pad, tragovi po njemu i po mojoj duši… o tom susretu bih radije govorila nekom drugom prilikom, jer je posebna priča. Nikako beznačajna, itekako važna!

Prvo iskustvo na Yamaha V Star 950

I napokon, moj prvi vlastiti motor koji sam sama sebi poklonila, a sa kojim se svakodnevno još uvek upoznajem je Yamaha F6, my little „foxeye“. Danima sam ga tražila. Svu su ga tražili. Nekoliko puta sam u kupovinu išla sama, ali onda je krenula ozbiljnija „akcija“, pa sam vodila drugare, iskusne motoriste da mi pomognu u tome. Šta ja tu znam? Bilo je sigurnije sa njima.

My little „foxeye“, Yamaha F6

I desio se on, gospodin, frajer, “manga”. Prvi susret-ljubav na prvi pogled. Kao u filmovima, ženskim, romantičnim! Onaj osećaj kada obuješ cipelu, a ona ti je udobna ili kada legneš u uštirkanu posteljinu ili ti se razliju ukusi od fine hrane ili oslobodiš svoju misao i telo i voziš se… onaj osećaj neprocenjivog zadovoljstva… i to je to.

Suvišno je bilo šta još reći, vama, motociklistima koji jako dobro znate o čemu govorim. Snovi reflektuju našu stvarnost, naše strahove, osećanja, ali i neispunjene želje i skrivene potrebe, zato sanjajte i verujte u svoje snove. Neki vam se možda i ostvare! Ja svoj san sada živim.

Valentina Vanja Nađ, urednica rubrike W2W – Women on two wheels/ ŽENE NA DVA TOČKA

Ostavi komentar

Ostavi komentar