Volim svoju „Foxeye“ Yamahu F6 i veliki sam ljubitelj motociklizma. To je opsesija koja me povezuje sa drugim ljudima sličnih interesovanja, ali različitih po svemu drugome. Kao profesorka srpske književnosti radim u Osnovnoj školi „Sonja Marinković“ u Zrenjaninu. Volim svoj predmet, ali više od svega volim rad sa decom. Ovo i nije tako važan podatak nekima, posebno ne onima koji su ovu stranicu posetili da bi pročitali nešto korisno i zanimljivo o motociklima, ali meni, nekom ko je prihvatio da uređuje rubriku o ženskom motociklizmu, itekako je važno ovo što sam rekla. Pokušaću da pojasnim!

Naime, „babrajući“ po istoriji motociklizma u našem regionu, naišla sam na podatak koji je potpuno zaokupirao moju pažnju i probudio mi radoznalost za dalje „babranje“ po njoj. Škola koju sam pomenula je osnovana početkom 20. veka. Bila je to privatna ženska škola internatskog tipa za potrebe nastave i vaspitanja sa moderno opremljenim spavaćim sobama i kupatilima. Nastava se izvodila na mađarskom, nemačkom i francuskom jeziku. Osnivač škole, Karolin Mesinger (Veliki Bečkerek, 1874 – Budimpešta, 1958) bila je učiteljica i pedagog.

Sem diplome francuskog i nemačkog jezika, Karolin Mesinger je imala i diplomu za fizičko vaspitanje. Bila je prva nastavnica fizičkog vaspitanja na ovim prostorima. Iz svojih ličnih sredstava školi je obezbedila i salu za fizičko vaspitanje, zapravo gimnastičku dvoranu, prvu i jedinu u tadašnjoj Vojvodini, teniski teren, a zimi u školskom dvorištu i klizalište gde je popularizovano umetničko klizanje.

Ono što je posebno zanimljivo kada govorimo o ovoj školi, jeste podatak da je pri ovom institutu za obrazovanje devojaka kao specijalno obrazovanje devojaka, postojalo žensko motociklističko udruženje. Da ne poverujete! U ono vreme! Pa tek se pojavio prvi motocikl! Udruženje se pominje u dokumentima udruženja poštovalaca motociklizma. Kako navodi Nedeljko Neša Bitević, istoričar motociklizma iz Zrenjanina, udruženje je prestalo sa radom 1914-te godine iz dva razloga. Prvi je početak Prvog svetskog rata, a drugi neslaganje konzervativne crkvene zajednice sa idejama ove učiteljice.

Karolin Mesinger ne samo da je imala napredne pedagoške ideje, već ponudivši devojkama u okvirima osnovnog obrazovanja i ovakvu vrstu specijalnog obrazovanja, razvijala je svest o motociklizmu i širila moto kulturu u regionu, pa i šire. Nepotrebno je naglašavati u kolikoj meri je u tadašnje vreme ovo bilo neprihvaćeno i nepoželjno. Bez obzira što je samo udruženje iz navedenih razloga kratko trajalo, sa ove vremenske distance, veoma je značajno, ali je pre svega od veliki važnosti markantni lik ove učiteljice. Karolin Mesinger je prva prepoznala značaj obrazovanja za devojke, samim tim im dala izvesnu slobodu misli i duha, otvorila im vidokrug, ali ih i pozicionirala na samom početku razvoja motociklizma. I tako je, od tada, pa do današnjih dana.

Međutim, ono što nedostaje ovoj priči su, a potkrepile bi je, fotografije devojaka na motociklima koje su pohađale ovu naprednu školu. Fotografije postoje, ali će biti uvrštene u knjigu o istoriji motociklizma koju piše uvaženi istoričar, Nedeljko Neša Bitević, te je razumljivo da će nam one biti dostupne tek kada knjiga bude objavljena. Stoga s velikim nestrpljenjem iščekujemo objavljivanje ove knjige.

I da se vratim na početak ove priče. Radim u školi u čijim je učionicama svakodnevno prisutan duh ove snažne žene, ali i miris prvog udruženja motociklistkinja u Vojvodini. I zbog toga sam baš srećna i ponosna.

Ostavite odgovor na Kosta Dubljevic X

Ostavi komentar