Od njegove smrti prošlo je 17 godina, a njegovo ime i dalje odzvanja hodnicima Mašinskog fakulteta u Beogradu. Voleli su ga studenti podjednako kao i kolege. Neizbrisiv je trag u istoriji koji je profesor Mihailo – Mika Borisavljević ostavio svojim izuzetnim dostignućima u oblasti motorne i automobilske industrije.

Čovek ispred svog vremena: Mihailo – Mika Borisavljević

Podjednako strasno je negovao znanje svojih studenata i ljubav prema automobilima i motorima.

– Zar ima nečeg lepšeg od putovanja na nekoj moćnoj mašini kroz lepe predele? Čovek je na motoru u prisnijem kontaktu sa prirodom, nema oklopa, vozač se bolje srodi sa mašinom, a brže stiže na cilj – reči su legendarnog Mike.

Njegovi prijatelji su često govorili da je bio čovek koji je živeo daleko ispred svog vremena. Njegova bogata biografija predstavljena je kroz izložbu „Život u snazi motora“ koja je postavljena povodom 70 godina postojanja Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Bogata zaostavština

Milena Borisavljević sa svojim bratom Budimirom pre četiri godine došla je na ideju da napravi izložbu o impresivnom životu njihovog oca. Izložba je najpre predstavljena u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu, a zatim je preseljena u prostorije Mašinskog fakulteta. Posetioci mogu da vide veliki broj fotografija iz života čuvenog profesora, njegove stručne radove, diplome, zahvalnice, brojne lične predmete i uspomene koje je sakupljao tokom života. Posebnu pažnju privlači izloženi originalni prvi srpski trkački motocikl MB

125 koji je konstruisao lično profesor Mika, ali i njegovo motociklističko kožno odelo kakvo se nosilo u doba kada je on krstario drumovima.

– Moj brat i ja imamo veliku zaostavštinu koja je ostala iza našeg oca. Grehota bi bila da to ostane nevidljivo, pa otuda ideja da napravimo izložbu. On je bio poseban čovek – počinje priču o svom ocu Milena Borisavljević.

– Moj pokojni otac je rođen u Majdanu kod Gornjeg Milanovca 1912. Deda Budimir je bio advokat, studirao je u Beču, a službovao je kao veliki župan u Makedoniji. Kroz hijerarhiju društveno-političkog života je prošao mnoge varoši Srbije, a najduže se zadržao u Bitolju. Moj otac je tamo pohađao gimnaziju, gde je naučio francuski, latinski i nemački. Leta je provodio kod tetaka u Beogradu – priča Milena.

Posle mature 1930. godine odlazi u Berlin. Kako tada u Nemačkoj nisu priznavali jugoslovensku maturu, uslov za studije mašinstva su bile 53 nedelje prakse. Radio je kao praktikant u fabrici lokomotiva Borsig. Na mašinski fakultet na prestižnom Univerzitetu u Šarlotenburgu upisao se 1931. Tokom studija se orijentisao na oblast motora i vozila, pa je sarađivao na konstruisanju i realizaciji jednog dvotaktnog motora visoke specifične snage za čamce. Posle diplomiranja se vratio u fabriku Borsig. Još na početku studija za njega su rekli: „Onaj Balkanac, naviknut na volovska kola, ima sluha i njuha za desetine konja koji su smešteni u nekoliko cilindara.“ O njega su se otimale nemačke firme.

Mika sa šoferom Jovom

Susret sa Crnjanskim

– Veliku strast za motornu tehniku i automobile nasledio je od oca. Još 1908. godine moj deda je vozio Bencov automobil, a 1911. godine je nabavio motocikl FN. Za vreme Prvog svetskog rata je tim motociklom bio na službi pri štabu vojvode Mišića i kurir motociklista za vreme Kolubarske bitke. Moj otac je ceo život proveo okružen motorima, pa otuda i naziv izložbe. Kao student kupio je prvi motor harledž davidson. Izmišljao je roditeljima troškove na fakultetu kako bi štedeo novac da bi kupio motor. Nije odustao od svoje ideje. Naslovni poster ove izložbe predstavlja njegovu sliku na motoru, nastalu između Berlina i Bitolja.Vozao se kroz celu Evropu – kaže Milena.
Veliko znanje iz motoristike koristilo mu je prilikom izveštavanja za list „Vreme“.

Bio je njihov dopisnik iz Berlina. Po dolasku Miloša Crnjanskog na mesto atašea za štampu pri kraljevskom poslanstvu u Berlinu, Mihailo se sreo sa njim. Crnjanski je predložio da Mika piše za rubrike namenjene sportu i tehnici. Pisao je i o izložbama u Parizu, Londonu, Milanu, vozio je mnoge probne vožnje… Jugoslovenski olimpijski organizacioni komitet postavio je Mihaila za počasnog olimpijskog atašea Kraljevine Jugoslavije. Zimske olimpijske igre održane su u februaru 1936. godine u Garmiš-Partenkirhenu u Nemačkoj.

On je imao 24 godine i bio je najmlađi ataše među predstavnicima. Brinuo je o jugoslovenskim učesnicima, smeštaju, nastupu, željama. Slao je izveštaje sa takmičenja. U Garmišu je dobio olimpijsku i nacionalnu zastavu svoje zemlje. Pisao je da je zahvaljujući njemu jedna sportska radnja iz Berlina prodala više od 50.000 sarajevskih opanaka. Iste godine su u Berlinu održane Letnje olimpijske igre sa kojih je takođe izveštavao.

– Veliki broj tadašnjih sportista je lično upoznao, počevši od čuvenog Džesija Ovensa do Sonje Heni. Posle te Olimpijade moj otac je diplomirao, a njegov diplomski rad je otkupila fabrika automobila Borsig, koja je tih godina proslavila 100 godina postojanja. Tu je bilo i njegovo prvo zaposlenje. Kasnije je prelazio u druge kompanije, kao što su Mercedes, Autounion. Tamo se zadržao tri i po godine. Došao je onda u Srbiju. Bio je zaljubljenik u motocikle. On je vozio prvi i jedini gran pri koji se održao u Beogradu, 3. septembra 1939. On nije bio u prilici da primi nagradu, na opšte razočaranje publike. Prodat je bio rekordan broj karata. Morao je odmah da ide u Nemačku, jer je tog dana bio prvi dan Drugog svetskog rata i napada na Poljsku – kaže Milena.

Drugo mesto je zamenio prvim 1949. godine kada su organizovane velike automobilske i motociklističke trke u Beogradu. U kategoriji 125 kubika na cilj je stigao prvi Mika na motoru marke DKW.

Za profesora nije bilo predaha

Boravak u logoru

Aprila 1941. godine posle bombardovanja Beograda, Mika se javio kao vojni obveznik u Autokomandu. Krenuvši ka Palama da se javi vrhovnoj komadi, zarobljen je.

– U logoru je proveo pet godina i devet dana, u Boholtu, na granici između Holandije i Nemačke. Nije mu bilo lako. Zahvaljujući dobrom poznavanju nemačkog jezika, obavljao je funkciju aspiranta za poljoprivredu. Ni u logoru ga nije napustila strast prema automobilima, već je drugove učio vožnji na simulatoru sastavljenom od starih sanduka. U Beograd se vratio 1945. sa još 94 logoraša – ispričala je Milena.

Tri godine kasnije započeo je svoju profesorsku karijeru na Mašinskom fakultetu gde je radio do penzije 1978. Kako je govorio, studente nije ispitivao, nego je sa njima razgovarao, a položiti ispit kod njega nije bilo lako.

– Posle Drugog svetskog rata, moj otac je dosta konstruisao, napravio je i prvi trkački motocikl sa zaštitnim znakom MB.

Projektovao je i motor koji se ugrađuje na bicikl, čiji je prototip uradila vojna industrija Krušik. Želja mu je bila da se motor plasira na teritoriji Indije, ali do konačne realizacije nije došlo. Moj otac je imao kliker. Do kraja života je bio priseban, nije bio dementan ni jednog momenta. Umro je u 90. godini. Tu svoju ljubav prema motociklima preneo je na mog brata i moju decu – kaže Milena.

Milena Borisavljević

Blizak prijatelj sa Fanđom

Na izložbi posetioci mogu videti i Mikine slike sa čuvenim Huanom Manuelom Fanđom sa kojim je bio blizak prijatelj.

– I ja sam ga lično upoznala 1973. i potpisao mi je salvetu. Bila sam u Frankfurtu sa tatom, ali sam ja tu salvetu kasnije nažalost izgubila tokom selidbe. Susret u Nemačkoj ostao je u tužnom sećanju mog brata. Fanđo je provozao mene, a kada je red došao na Budimira, njega su okružili novinari, i on je ostao bez vožnje. Srbiju je posetio 1974, a Mika je bio njegov domaćin. Vodio ga je u Smederevo i na tek izgrađenu hidroelektranu Đerdap – ispričala je Milena.

Prvi trkački motocikl

Vozio krišom

Mika se još kao dečak motao oko kola. Kada je 1924. godine otac dobio službeni automobil, push iz 1914, Mika je odmah poželeo da ga vozi. Pet decenija kasnije sa ushićenjem je govorio o tome: „Taj automobil bio je prava grdosija od dve tone. Majstor Jova, šofer moga oca, dozvoljavao mi je povremeno, da iz njegovog krila upravljam ogromnim volanom dok je on vršio druge teške radnje. To je bio moj prvi, lični dodir sa upravljačem, potpuno nepoznat strogom ocu“. Samostalno, takođe bez znanja oca, očev šofer ga je puštao da vozi mali trosed AGA, tip 1920, i fijat iz 1926. godine.

Prvi porše u Srbiji

– Prva formula, prvi porše koji je kupljen u ovoj zemlji je kupljen zahvaljujući Miki. Moj otac je otišao u Nemačku kod svog drugara Ferija Poršea i kupio ga za Milivoja Božića, koji je bio vozač u Maršalatu. Ta formula je plaćena kešom, i da nije bilo Mikine intervencije, ne bismo ni dobili tu formulu.

Napravio „bubu“ po svojoj meri

Mika Borisavljević svojim rukama rekonstruisao je automobil volksvagen iz 1949. godine. Godinu i po dana je radio na tom automobilu kako bi ga osposobio za vožnju. Sakupljao je delove na otpadima, od otpisanih aviona kako bi ga napravio po svojoj meri. Promenio je rezervoar, prednju instrument tablu, sedišta, menjač, točkove i još mnogo toga, i dobio automobil kakav nije imao niko drugi.

Izvor: vesti-online.com; Foto: V. Sekulić;
[fpc_post_grid design=“design-4″ grid=“4″ show_author=“false“ limit=“8″]
Sending
Ocene korisnika
0 (0 ocena)

Ostavi komentar