Dok normalno, MotoGP fanovima nikada nije dosta Valentina Rossija na TV-u, postoji jedan kadar kojeg bismo rado bili pošteđeni.
Svaki put kada slavni Italijan izlazi iz boksa na trening ili kvalifikacije, TV režiser se trudi da uhvati isti kadar, sa kamere na repu Rossijevog motocikla.

Dok izlazi iz pita, Rossi ustaje na nogostupe i povlači kožu svog kombinezona iz svojih guzova, pre nego što sedne opet i napusti boksove.

Zašto radi ovo? Da li je njegov Dainese kombinezon toliko loše skrojen da mu svaki put smeta kada je na motociklu? Očigledan odgovor na to je, ne. Njegov kombinezon je specijalno skrojen da mu pristaje savršeno, ipak Rossi ovo radi svaki put, bilo potrebe za tim ili ne.

To je deo duge serije rituala koje izvodi pre nego što izade na stazu, serija koja je ukljucivala dodirivanje nožnih prstiju, da cucne i drži desni nogostup, i da seda na motor samo sa desne strane.

Ovi rituali – delom korisni zbog razgibavanja, delom da prizovu dobru sreću – su nešto što mnogi izvode, u pokušaju u svojim pokušajima da preuzmu kontrolu nad sobom i svojim okruženjem.

Od mnogih novinarskih tekstova koje smo pročitali, najzanimljiviji je definitivno onaj koji je objavilo Aspar tim, kojim pokušavaju da objasne šta vozači traže u ovim ritualima i šta pokušavaju da postignu.

U ovom fascinantnom tekstu celnici Aspar tima objašnjavaju koji su faktori potrebni za stvaranje šampiona i ističu važnost mentalne strane ovog sporta. Sjajan tekst koji će vam zadržati pažnju i pojasniti mnogo stvari. Uživajte…

341ed26d7c3c71a05b9dea9c3d3d7b88-400x600

Slušanje iste pesme, sedanje na motor uvek sa iste strane, izvodenje istih vežbi za istezanje, pravljenje krsta ili stavljanje jedne rukavice ili čizme prve. Vozači koriste mnoge metode da bi sačuvali fokus, mnoge od njih su bez mnogo logike. Cilj je da pokušaju da blokiraju okolinu i fokusiraju misli na samo jednu stvar, i iznad svega da izrode ideju da je sve pod kontrolom. Neke od ovih metoda su virtuelno pod zaštitom autorskih prava i ponekada se čak i kopiraju od strane novajlija. Ko nije znatiželjan kada vidi Rossija da gleda start svake Moto3 trke, sa zida kao i svaki gledalac, ili savija kolena i ispravlja ih pre svakog sedanja na motor?

Manije, sujeverja, fikcije, ideje ili rutine, nazovite ih kako god hoćete, ali svim vozačima treba „sigurno mesto“. Treba im da ponavljaju određene akcije, koliko god nebitne bile, pomažu im da se koncetrišu i ostanu fokusirani. Poređenja radi, kada biste uradili anketu, mnogi od njih bi priznali da izvode iste procedure, ali svako koristi svoj mehanizam koncentracije da bi stekli osećaj kontrole nad nečim što je izvan liste stvari koje mogu da kontrolišu. Kišu, kontakt sa rivalom, pad… Ovo su samo neke od stvari koje u motociklizmu nije moguće kontorolisati, ali ipak većina vozača tvrdi da one mogu biti ovladane i kontrolisane.

Suprotnost opštem mišljenju, koncentracija, isključenje, apstrakcija, reakcije na strah… ovo su sve parametri koji mogu biti istrenirani i u toku trkačkog vikenda su skoro jednako kombinovani. Nažalost, trkači su elitne atlete, a to znači preduzimati razne mere koje ta titula zahteva, ali mnogi od njih odbijaju da obrate pažnju na mnoge aspekte koji su važniji čak i od njihove veštine i talenta. Pogotovo u mladim danima. Mnogi ekstremno talentovani vozači zaostajali su zbog svojih loših navika, koje kasnije pokušavaju da prikriju kada preformanse počnu da im opadaju.

Svakodnevni treninzi, zdrava ishrana i odmor su najvažnije stvari u životu jednog elitnog sportiste. Treniranje uma, da ne podlegne pritisku velikog dana i očekivanja su takode ključna stvar kod optimizacije performansi ovih sportista. Mogućnost da se koncetrišu i podnesu napete trenutke, koncentrisani, je osnova. Vozač mora da zna kako da organizuje svoj vikend u pogledu prioriteta i koncentriše se na to da odvoza na svom najvišem nivou na svakom izlasku na stazu. Postoje dve vrste koncentracije: introspekcija, koja pomaže kod opuštanja, i fokusiranje na spoljašnje faktore. Odmor je takođe vrlo bitan da bi se izbegao mentalni umor koji može da utiče na koncentraciju i fizičke performanse. Što su bolji rezultati to je lakše odmoriti se. Ako je vozač suviše samokritičan i nije postigao dobre rezultate, analiziraće sve razloge zašto je tako i neće uspeti da ih isključi.

Nemojte mešati odmor sa izolacijom, koja može da se pojavi pre nego što vozač počne sa koncentrisanjem. Pronalaženje mesta za obroke na kojima će biti sam, beg u kamp prikolicu da odigra igricu na konzoli ili prosto samo odrema, su osnovni mehanizmi da se pobegne od tenzije i oteraju negativne misli. Postoje vozači koji na kraju trkačkog vikenda mogu da budu totalno iscrpljeni, toliko ni da ne mogu sa fanovima da se slikaju, vec izdrže obavezno slikanje i sakrivaju se u svoje odaje. Dok se neki isključuju fizički, neki dostižu toliki nivo koncentracije da se pretvaraju u zombije. Tela im šetaju po boksu dok su im misli na nekom sasvim drugom mestu.

„Kontrola nemogućeg“ takode se bavi i strahom, najvećim neprijateljem vozača. U sportu postoji mnogo vrsta strahova, ali onaj najzastupljeniji je strah od neuspeha. Sa strane vozača, najlogičniji je strah od velikog i teškog pada. Normalne ljudske reakcije na strah su paralisanje, izbegavanje i mučenje sa rešavanjem situacije. „Ovi ljudi, koji dožive pad sa preko 200 km/h, i posle 10 minuta se vraćaju na motor i stazu ne mogu biti normalni“! Ovo je jedna od najčešcih izjava, a u njoj i ima malo istine. Nivo adrenalina kod vozača koji je pao u sred treninga je toliki da njegova prva pomisao posle pada je „Moram što pre da se vratim na stazu, trening će uskoro biti gotov!“, a ne kao što bi svako normalan pomislio „O, ne… Pao sam!“. Strah može da se pojavi kasnije, kad se sve završi i hladne glave razmisle kakve su posledice mogle biti. Strah je više prijatelj nego neprijatelj vozačima, zbog toga što im pokazuje granice i stvara odredenu svest za budućnost. Kao kontrast, panični strah može imati katastrofalan efekat tako što će napraviti hendikep vozaču, ili bilo kojoj drugoj osobi.

Da bismo malo bolje razumeli sivu materiju trkača, vidimo verovanje u sebe kao način da se suoče sa realnošcu. Što je u stvari veoma bitno. Postoje naučni dokazi da pozitivne iliti negativne misli drugačije utiču na odzive mozga. Ali budite pažljivi, vaše samopouzdanja mora da dolazi sa objektivne strane gledišta. Smernost i poniznost moraju biti vaše univerzalne snage. Treba razmišljati pozitivno ali ipak ne zaboraviti da bi se na svakoj trci pobedilo, mora dobro da se pomuči i izbori se za najviše mesto na podijumu. Arogancija i prekomerno samopouzdanje su najverovatnije najbrži putevi ka neuspehu.

Tako da, kada vidite sportistu kako radi neke čudne stvari ili prati neke neuobičajene rituale, nemojte se začuditi. To je njihov način da steknu utisak da imaju kontrolu nad nečim što nije moguće kontrolisati.

Autor: Marko Grbić