„Ne očekujte čuda“ skromno je izjavio Mike Hailwood kada je posle punih deset godina odsustva sa moto trka došao na Ostrvo Man da se oproba u glavnoj trci vozeći Ducati 900, koji je smatran autsajderom u najezdi japanskih četvorocilindraša. Tada je imao 38 godina i još uvek je ćopao od posledica teškog udesa na trci Formule 1 za Veliku nagradu Nemačke 1974.

O svom povratku na TT trku pričao je kao o dobrom zezanju za penzionera, ali su njegovi fanovi znali da je u pitanju ozbiljna stvar. Ono što se desilo na Ostrvu Man te 1978. godine ušlo je u legendu. Sa svojim Ducatijem Hailwood je ubedljivo trijumfovao postavivši novi rekord staze sa 110.62 mph, dok je pobednik prethodne godine, osmostruki prvak sveta Phil Read vozio svoju fabričku Hondu do samog maksimuma pokušavajući da ga stigne.

Ovo je priča o Mike Hailwoodu, čoveku koji je s lakoćom pobeđivao na mnogim stazama, mnogim trkama i na motorima različitih kubikaža, raznih proizvođača. Jednostavno, zbog toga, Mike Hailwood je i dobio nadimak koji označava jedinstvo čoveka i motora – Mike The Bike.

Stanley Michael Bailey Hailwood rođen je 2. aprila 1940. godine, u Great Miltonu u Engleskoj. Njegov otac je pre Drugog svetskog rata vozio moto trke, i posedovao lanac prodavnica motocikala »Kings of Oxford«, tako da je mladi Michael odrastao sa benizonom u krvi i veoma rano počeo da vozi motocikl. U početku, to su bili dečji minibajkovi koje je besomučno vitlao po očevom imanju. Jedna od anegdota koju su kasnije prepričavali ljudi koji su ga znali iz tog vremena je da kada je prvi put seo na svoj mini bajk, Mike nije znao kako se ova ručno napravljena „igračaka“ gasi, te je vozio dok mu nije nestalo goriva. Školu je rano napustio, da bi neko vreme radio u porodičnoj firmi, ali ga je otac ubrzo poslao da radi u Triumph-u.

Svoju prvu trku Michael je vozio na stazi Oulton Park, u blizini Liverpoola 22. aprila 1957. godine. Za razliku od drugih žutokljunaca, na stazu ga je dovezao šofer u očevom Bentliju. Delovao je kao još jedno bogataško razmaženo derište koje će biti isprašeno na stazi, ali se on iznenađujuće dobro držao, i trku je, na MV Agusti 125, završio na 11. mestu. Već 10. juna zabeležio je i prvu pobedu na trci u Blandfordu. Te sezone je u Engleskoj zabeležio još četiri pobede, uključujući i dvostruku na Agustama 125 i 203, u Velsu. Seriju uspeha prekida zbog povrede na treningu na stazi Silverston. U novembru iste godine odlazi u Južnu Afriku, gde sa NSU Sportmaxom sa šest pobeda osvaja Nacionalni šampionat Južne Afrike u klasi 250. I sve to u svojoj prvoj sezoni, sa samo sedamnaest godina!

Mike sa ocem nakon prve osvojene titule u 125ccm i sa trofejima osvojenim u Južnoj Africi

Već sledeće godine Hailwood je debitovao na Ostrvu Man, i završio trku u četiri klase. Najveći uspeh postigao je osvojivši treće mesto u klasi 250 na NSU-u, iza fabričkih vozača MV Aguste Tarquinio Pirovinia i čuvenog Carla Ubialia.

Prvu GP trku vozio je 26. jula za Veliku nagradu Švedske. Bio je drugi u 250 ccm iza fabričkog vozača MZ-a, a u 350 je zauzeo treće mesto iza Geoff Dukea i Bob Andersona. Najveći uspeh sezone postigao je na trci u Snettertonu pobedivši u jednom danu u četiri kategorije: 125 (Mondial), 250 (NSU), 350 (Norton Manx) i 500 (Norton Manx).

U engleskom ACU Star prvenstvu trijumfovao je u klasama 125, 250 i 350 ccm. Te godine pobedio je na 74 trke i imao 36 najbržih krugova i rekorda staza. U sezoni 1959. postao je ACU šampion u sve četiri kategorije. Prvu pobedu na GP trci osvojio je te godine na Ducatiju 125, na trci za Veliku nagradu Ulstera.

Na ostrvu Man je 1961. godine pobedio na tri TT trke među kojima je bila prva, dugo priželjkivana pobeda Honde u klasi 250ccm. U klasi 500 postao je prvi čovek koji je pobedio na jednocilindričnom britanskom motociklu sa prosečnom brzinom preko 100 milja na sat (161 km/h). Motocikl je bio, naravno, Norton Manx. Ta trka bila je izuzetno uzbudljiva zbog velike borbe Hailwooda i Gary Hockinga na MV Agusti. Na kraju, Hocking je preforsirao mašinu i prepustio pobedu mladom Mikeu.

Iste godine, Mike Hailwood po prvi put postaje svetski prvak. U klasi 250 na privatnoj Hondi, koju je naravno kupio tata, a ispred Luigi Taverija i Jim Redmana koji su bili fabrički Hondini vozači.  U klasi 500 sezonu je završio na drugoj poziciji i nije čudo što je privukao pažnju grofa Domenica Aguste, koji ga je pozvao na probnu vožnju u Monzu. Hailwood je ukazano poverenje odmah opravdao pobedom. Grof mu nije ostavio mogućnost izbora već mu je samo saopštio da je od tog trenutka postao fabrički vozač MV Aguste.

Mike na svom pobedničkom Ducatiju Desmo GP250 iz 1960 (levo) i na šampionskoj Hondi iz 1961.

Kakva je ovo paklena kombinacija bila, govori podatak da je od 1962. do 1965. godine Hailwood na MV Agusti osvojio sve četiri titule u klasi 500! U tom periodu nije uspeo da osvoji nijednu titulu u klasi 350, pre svega zbog izvanrednog Jim Redmana na Hondi, ali je Agusti doneo ukupno 32 GP pobede.

Dok se 1964. godine pripremao za GP SAD, koji se te godine vozio u Daytoni, Hailwood se sa ocem dogovorio da proba da obori svetski brzinski rekord u jednosatnoj vožnji, koji je držao Britanac Bob McIntyre sa 230,23 km/h. U tu svrhu, tata Stan je iznajmio stazu u Daytoni i ubedio grofa Agustu da im odobri da sa rezervnom MV 500 u subotu, uoči trke, Mike proba da obori rekord. Tako je Hailwood u subotu postigao novi rekord sa prosečnom brzinom 233.128 km/h, a kasnije istog dana pobedio u trci.

Mike Hailwood i Mike Duff na svojim Agustama 1964. u Daytoni

Krajem 1965. godine dolazi do nesuglasica sa ekipom MV, pre svega zbog toga što je Hailwood želeo da vozi u više klasa i na većem broju trka, a Italijani nisu bili oduševljeni idejom da na njihovom fabričkom motociklu Mike vozi trke za britansko prvenstvo. Prema Mikeovim rečima, svakome ko je vozio za grofa Agustu, bilo je teško zbog njegove naprasite aristokratske naravi. On nije prihvatao nikakva objašnjenja ukoliko bi se izgubila trka. Krivica je uvek bila do vozača, a nikada do motocikla! Kada je na trci u Imoli Geoff Duke na Gileri pobedio ispred MV Aguste, grof Agusta je bio van sebe od bes. Razbio je televizor i jednostavno nije hteo da prihvati činjenicu da su njegovi motocikli poraženi.

Na Redmanovu inicijativu, Honda je pozvala Hailwooda da isproba njihovo novo oružje, šestocilindričnu dvestapedeseticu, na trci za Veliku nagradu Japana. Hailwood je na motociklu koji nikada ranije nije video odmah osvojio drugo mesto.

Tokom testiranja Hondinog šestocilindraša pred početak sezone 1966. Hailwood je bio veoma nezadovoljan amortizerma koji su bili proizvedeni u Hondi. Posle višečasovnih uzaludnih pokušaja da se amortizeri pravilno podese, Mike je ljubazno zamolio tehničare da ih skinu sa motocikla. Kada su  to uradili on je, na njihov užas, amortizere veselo zavitlao u obližnje jezerce, i doneo par engleskih Girling amortizera koje je ranije koristio, i dao da se montiraju na Hondu.

Iako bi zbog ovakve neposlušnosti grof Agusta verovatno doživeo srčani udar, Soičiro Honda je bio čovek sasvim drugačijeg kova. On je poštovao mišljenje svojih vozača, i uvek je posle vožnje pitao Mikea kako je zadovoljan motociklom. Pošto bi ga saslušao, Soičiro bi se obratio mehaničarima sa naređenjem da srede sve na šta je Mike imao primedbe, jer nije želeo da iko strada zbog nekog nedostatka na motociklu. Uvek je govorio: „Ne treba zaboraviti da će ime Honda odmah biti na tapetu ako dođe do neke nezgode“.

Inače, posle onog bacanja amortizera, Mike je sutradan postavio rekord staze koji se održao punih 14 godina.

U sezoni 1966. Mike Hailwood je na Hondi osvojio titulu prvaka u dve klase: 250 i 350, a bio je drugi u klasi 500 iza Giacomo Agostinija, koji je vozio neprikosnovenu MV Agustu. Na trci u Brnu za Veliku nagradu Čehoslovačke, 24. jula te godine, zabeležio je trostruku pobedu, vozeći Honde, u klasama 250, 350 i 500!

Sledeće godine ponovila se ista priča. Osvojene su titule u klasama 250 i 350, a u klasi 500 opet je Ago bio ispred Hailwooda. Te 1967. godine na ostrvu Man odigrala se legendarna borba između ova dva ljuta rivala, zbog koje se ovo smatra najvećom TT trkom svih vremena. Uzbudljivi okršaj je trajao sve do poslednjeg kruga kada je Agostiniju na MV Agusti pukao lanac, pa je morao da odustane.

Agostini i Hailwood na Ostrvu Man 1967. godine

Hailwood je nameravao da i sledeće godine sa Hondom juriša na GP titule, ali je kao grom iz vedra neba odjeknula Hondina odluka da prestane da nastupa na GP trkama. Pošto je njegov ugovor sa Hondom važio i 1968. godine, bio je bogato plaćen, ali mu nije dozvoljeno da vozi GP na motorima drugog proizvođača. Tek na poslednjoj trci 1968. godine za GP Italije, uz Hondin blagoslov došlo je do novog pokušaja uspostavljanja saradnje između Hailwooda i MV Aguste. Na treningu u četvrtak pre trke, Mike je bio znatno brži od Agostinija u klasi 350, na identičnom motociklu. Međutim, na treningu u petak, Hailwoodov motocikl je postao vidno sporiji od Agovog, što je Mikea razbesnelo. Optužio je ljude iz Aguste da su nešto namerno izmenili na njegovom motoru, kako bi bio sporiji od italijanskog heroja Agostinija. Iznerviran, otišao je u Benellijevu ekipu i pitao da li imaju motocikl za njega, za predstojeću trku. Ovi su to jedva dočekali i Hailwood se u nedelju na trci pojavio na Benelliju. Međutim, već u drugom krugu je pao tako da je ostao bez plasmana. Ovo je ujedno bio i kraj nastupa Mike Hailwooda na Svetskom prvenstvu u motociklizmu.

Nastavio je, s priličnim uspehom, da se takmiči u trkama na četiri točka. Nastupa u timu legendarnog John Surteesa koji je jedini uspeo da postane svetski prvak u motciklizmu i u Formuli 1! Vozeći Surtees Ford, Hailwood 1972. godine osvajio Evropsko prvenstvo u Formuli 2, a u Monzi je postigao svoj najbolji plasman u Formuli 1 osvojivši drugo mesto. Na čuvenoj trci 24 sata Le Mans, u Fordu GT 40 je osvojio treće mesto.

Kada je 1973. godine Clay Regazzoni doživeo težak udes na trci Formule 1 u Južnoj Africi, i zapalio se, Hailwood je zaustavio svoj bolid, i rizikujući sopstveni život pomogao u njegovom spasavanju. Zbog ovog  čina, dobio je najveće mirnodopsko englesko odlikovanje za hrabrost, medalju Svetog Georgea.

U sezoni 1974. Hailwood je vozio McLaren i u nesreći na trci GP Nemačke u Nirburgringu, teško je povređen. To je ujedno bio i kraj njegove trkačke karijere u Formuli 1.

Mike Hailwood u godinama kada se takmičio u Formuli 1 

Povukao se u potpunosti i preselio se sa porodicom na daleki Novi Zeland. Međutim, čak i za stidljivog Mike Hailwooda penzionerski život u novozelandskoj nedođiji postao je dosadan i Mike The Bike je ponovo poželeo da pokaže da još nije za staro gvožđe. Sa trideset i osam godina odlučio je da se ponovo oproba na svojoj omiljenoj stazi na ostrvu Man. Mnogi su sumnjali da će on moći bilo šta da učini na nekom od novih motocikala, jer se u deset godina koliko je odsustvovao sa trka sve drastično promenilo. Smatrali su da je Hailwood sve svoje uspehe ostvario na „praistorijskim mašinama“, i da se na modernim spravama neće snaći.

On je međutim na ostrvu Man nastupio na Ducatiju 860SS koji je prilično skromno bio pripremljen u malom trkačkom timu, i na opšte oduševljenje nadmoćno pobedio! Da bi pokazao kako ovo nije slučajno, 1979. godine ponovo je nastupio na Manu, ovog puta na najsavremenijem trkačkom motociklu, dvotaktnom četvorocilindričnom Suzukiju RG500. Naravno, pobedio je!

Mike The Bike na Ducatiju tokom TT trke 1978. (gore) i na Suzukiju RG500 1979. (dole)

Posle odustajanja zbog problema na kočnicama Suzukija GS1000 u Mallory Parku, Hailwood zaključuje da mu je dosta i prestaje da vozi trke.

Samo dve godine kasnije, u glupom saobraćajnom udesu koji je izazvao neoprezni vozač kamiona, poginuli su Mike Hailwood i njegova ćerka Michelle.

Iz ovog kratkog pregleda njegovih mnogobrojnih trkačkih uspeha vidi se da je u pitanju izuzetan vozač u svakom pogledu. Mike je pobedio u 74 GP trke. Pet puta je u jednom danu pobeđivao u tri klase (250, 350, 500). Pobedio je na ostrvu Man 14 puta. Iako je teško sa sigurnošću tvrditi da je Hailwood najbolji trkač svih vremena, svakako je bio najsvestraniji i jedan od najtalentovanijih. Sišao bi sa 125-ice i seo na trkački motocikl od 500 ccm i posle samo dva kruga vozio ga kao da je specijalista isključivo za tu klasu. Sišao bi s jednog seo na drugi i pobeđivao sa samo njemu svojstvenom lakoćom.

Ako za neke današnje vozače kažemo da se trkaju zbog para ili slave, za Mike Hailwooda svakako moramo reći da je to radio samo zato što je voleo da vozi motocikl, zato što mu je to jednostavno bilo u krvi, a sve ostalo je bilo sporedno.

1 2 3 41